СУМРАК ЗВЕЗДА

Едгар Морен

08. 05. 2024. у 05:00

ПРОБЛЕМСКИ филм тежи да искључи звезде: оне су прескупе за те јефтине филмове, али није само то проблем; постоји начелна некомпатибилност између такве врсте филма и концепта звезде.

СУМРАК ЗВЕЗДА

Foto: Printskrin, Vikipedija/Fronteiras do Pensamento

Што се тиче ауторског филма, редитељ не само да је важнији од звезде, већ су му потребни извођачи и глумци, а не идоли. У стварносном филму, мит звезде коси се са истином која се поставља као тражени императив. Економски, естетички и веристички принципи филма проблематике теже самим тим да избаце звезду. Развој овог филма сужава подручје стар-система: што такав филм постаје престижнији на фестивалима, то је звезда све прогнанија (Венеција); а кад тај филм ствара сопствене фестивале (Пезаро, Порета, Леренска острва), звезде нису позване на њих.

Звезда зато тријумфује у спектакуларним филмовима. Али она у њима више не може да спроведе митолошку синтезу из претходне ере. Велики пустоловни хероји вестерна и авантуристичких филмова свакако су опсесивни онирички хероји који изазивају дивљење и обожавање, као што је случај са Џоном Вејном и Шоном Конеријем у филмовима о Џејмсу Бонду. Али то више нису модели с којима се можемо идентификовати, осим у игри и споља.

Понекад, као у серијалима с почетка филмске историје, дешава се да се глумац утопи у лику: Џејмс Бонд тако постаје важнији од Шона Конерија, као што су Зоро или Тарзан били значајнији од међусобно замењивих глумаца који су их тумачили. С друге стране, авантуристички филмови теже да сведу или да учине мужевном улогу женске звезде која успева да оствари процват само у филмовима са љубавно-историјском тематиком.

Кад је реч о филмовима проблематике, постоји реални или реалистички пол из којег звезда ишчезава. Кад је реч о евазивном филму, постоји митолошко-онирички пол у којем звезда остаје богиња, али престаје да буде модел. Звезда-богиња-узор, врхунац стар-система у периоду између 1930. и 1960, изгледа као да се распада. Додуше, велике звезде мењају улоге, глуме у филмовима проблематике да би инкарнирале искуство актуелног времена, а потом се враћају у евазивне филмове да се окупају еликсиром божанствености: то је богати и несигурни пут којим иду Бардо, Делон, Бронсон, Клаудија Кардинале, прелазећи из ауторског филма у супервестерн, из савременог психолошког проблема у митско-историјску епопеју. Свака данашња велика звезда покушава да оствари некадашњу синтезу путем сабирања. Али тај задатак је тежак, несигуран и привремен: јер "патерн", главни модел стандардног филма и стар-система више не постоји, а он је од самог почетка обезбеђивао оквир и састојке те синтезе. Будући да се филм обогатио и разгранао, спој својстава која су уједно комплементарна и контрадикторна постаје све теже остварити.

Напослетку, што је можда и најважније од свега, звезда више није обећање среће. Догма хепиенда, која је владала у целокупној продукцији, с временом се расула. Филмови проблематике опредељују се за трагични или неодређени крај. Филм за пуне сале често ће се, истина, завршавати кажњавањем злих и победом добрих, победом љубавног пара и љубави, али чак и у евазивном филму неодређеност напредује. "Одисеја у свемиру", "Било једном на Дивљем западу", "Лоренс од Арабије" и "Планета мајмуна" не завршавају се истинским хепиендом. Спектакуларни филм, кад је историјски или кад је настао на основу романа, треба да поштује крај који већ постоји у причи: "Љубавна прича" је, са својим трагичним крајем који би десет година раније звучао антихоливудски, савршен тип неохоливудског филма. Уосталом, хепиенд је била тиранска догма баш зато што је била везана за ониричко-реалистични филм, за звезду која је богиња и модел, и зато што је у себи носио месијански оптимизам о освајању среће. А та фундаментална тема освајања среће, коју је филм раније потпуно присвајао, заједно са звездом и хепиендом, та тема је, као што ћемо видети, угрожена, извитоперена, изједена изнутра. А и звезда се осећа као да јој изнутра недостаје културне сржи која ју је хранила и којом је она хранила свет.

И тако, у сужавању и митолошком унутрашњем крварењу стар-система уочавамо сумрак Холивуда који се у потпуности претворио у огромни Sunset Boulevard. То се није догодило само због телевизије која се смешта у испражњена студија, која су постали музеји, нити због евазивних филмова који се сад снимају у Шпанији, Африци, Азији или Латинској Америци. За то није крива само контракултура која се смешта у Лос Анђелес и која понегде изгради Холивудски булевар или Булевар сумрака. То није само због смога, прљаве и сивкасте магле која је протерала плаво небо са гигантске калифорнијске метрополе. Нити је за то одговоран лудачки злочин у луксузној вили Шерон Тејт. Не, све се то догодило због пропадања, због гашења универзума звезда, због смрти титана, Гарија Купера, Кларка Гејбла, Хамфрија Богарта који за собом не остављају ни наследнике ни следбенике.

У Холивуду, као и у другим центрима свечаности и фестивала, филмске звезде више нису суверене владарке Олимпа. Оне се утапају у Нови Олимп масовне културе, помешане са принчевима, принцезама, краљевима и краљицама, као што су Елизабет, Маргарет, Паола, Елен, Сораја, Фара Диба, Филип, Шах, са плејбојима попут Гунтера Закса, са плесачима попут Нурејева, с новим "идолима" рок и поп музике: "Битлсима", Џоном Леноном, Бобом Диланом, Џонијем Халидејем и Силви.

Ти нови Олимпијци више нису модели већ симболи. Они су само срећни полубогови: припадају Олимпу у већ свргнутој форми коју нам је показао Хомер, склапају несрећне бракове, сукобљавају се с подлим ривалима, иако остају обдарени над-личношћу. У том модерном Олимпу више се не види привилегована слика среће, већ њим доминирају разводи, свађе, муке, неуспеси и депресије. Као и у току претходних година, додуше, ти становници Олимпа непрекидно задржавају свој светачки карактер. Као и раније, сви се хранимо њиховим животима. Али за разлику од претходног периода, више се нико не поистовећује с њима да би пробао еликсир среће или dolce vita. Хранимо се њиховим драмама, бедом, а у случају садистичко-плачљивог култа који звездама посвећују листови Фrance-Dimanche и Ici Paris, публика им се чак свети због њихове величине захтевајући још самоубистава и још трагедије. Литанија "и они старе, и они пате" сменила је ранију еуфоричну мантру "они су срећни, они уживају".

(Одломак из књиге "Звезде", превод Бојан Савић Остојић, издавач "Градац К")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
УЖАС НА ДУНАВУ: Сударила се два брода, има мртвих, трага се за несталима

УЖАС НА ДУНАВУ: Сударила се два брода, има мртвих, трага се за несталима

ДВЕ особе су погинуле, а пет се води као нестало када су се два брода сударила на Дунаву, код мађарског града Вероце, око 50 километара северно од Будимпеште, саопштила је данас полиција.

19. 05. 2024. у 12:04

Коментари (0)

НЕВЕРОВАТНО! Жељко Обрадовић о циркусу који следи, 0:6 против Сферопулоса, инциденту Нанели - Лазаревић...